Zajedno
Tokom svih ovih godina imao sam prilike da radim i sa proizvodnim i sa uslužnim, i sa privatnim i sa javnim kompanijama
i korporacijama. Projekti su bili raznovrsni, od analize procesa na nivou celog sistema do mikronivoa. Izazovno je, „većim se konsultantom“ osećam kada radim na makronivou, ali prepuno je draži i kad se spustim do mašine, do šaltera, na najoperativnije zadatke.
Kada govorimo o unapređenju organizacije na mikronivou, najčešće se spominje 5S, a malo ređe i MTM (Method Time Measurement). Ukratko, koristeći 5S kreiramo efikasno i standardizovano radno mesto, redukujemo nekorisne aktivnosti i omogućavamo da se nepravilnosti
i greške trenutno uočavaju i eliminišu. MTM je metod za racionalizaciju aktivnosti do nivoa mikropokreta i koristi se već više od pola veka
u visokoserijskoj proizvodnji, pa sa sigurnošću mogu da kažem da danas u svetu ne postoji veća kompanija koja ga ne koristi. Ovaj zanat učio sam od oca krajem prošlog veka, u brojnim preduzećima nekadašnje Jugoslavije.
S obzirom da većina kompanija sa kojima danas radim ne spada u visokoserijske, koristim samo osnovne postulate MTM-a, a jedan od glavnih je omogućavanje operateru da posao obavlja pomoću obe ruke (a ne da jednom rukom pridržava). Gde god je to moguće, uvodi se rad sa obe ruke, skraćenje putanje pokreta, smanjenje broja pokreta i omogućavaju ergonomični položaji tela i ruku koji minimizuju zamaranje u radu. Kombinacija 5S i MTM je, po meni, idealna jer je u jednom posmatranju/analizi radnog mesta moguće primeniti oba alata.
U ovom tekstu osvrnuo bih se na konkretne slučajeve rada na MTM iz prošle godine, odnosno na analizu načina rada operatera pri sklapanju elemenata za kuhinju, gde je uobičajen rad u timovima od po dvoje.
ZAJEDNO JE LAKŠE...
Već sam imao prilike da radim slične projekte u nekoliko drvoprerađivačkih kompanija, tako da sam znao šta me očekuje. Ipak, ovaj put odlučio sam da uključim „nove kamere“ i pokušam da posmatram rad dva operatera kao da to činim prvi put. To nije bilo lako jer su mi poznata rešenja automatski navirala. Bilo bi najlakše da sve to potvrdim u razgovoru sa timom i operaterima, da potom propišemo konkretne mere i izmene, dopišemo predloge operatera, isprobamo, dokupimo potrebne alate itd. I sve je to odlično i potrebno, ali ja sam hteo nešto novo ili sam osećao da mogu bolje i više, pogotovo sada kada sam smanjio „šumove“ u glavi.
U tih nekoliko sati analize rada i razgovora sa operaterima stalno sam se vraćao posmatranju. Primetio sam da dva operatera koji zajedno sklapaju određeni element u stvari sve vreme rade odvojeno, svako svoj posao. Dok bi jedan šmirglao ivice, drugi bi stavljao šarke, dok bi jedan sastavljao jedan korpus, drugi bi sastavljao drugi i samo kad baš nisu mogli sami, zbog težine elementa ili jer je na trenutak bilo potrebno nešto pridržati, pomagali bi jedan drugome.
Setio sam se da je tako radio i tim na CNC mašini u jednoj metalskoj firmi pre par godi- na, setio sam se rada bankarskih službenika i shvatio da je u većini firmi sa kojima sam sarađivao rad koncipiran upravo tako da svako ima svoj zaseban posao. Zatim sam se setio da i moj sin, kad ga pozovem da mi nešto pomogne u vikendici, uvek radi jedan posao, dok ja radim drugi. Uvek mi se činilo da ću tako najbolje iskoristiti njegovu pomoć.
Setio sam se onda i kako prijatelji i ja zajedno pripremamo kotlić, potpu- no sinhronizovano: zajedno sečemo, dodajemo, svi volimo da promešamo i proverimo ukus. Doduše, istina je da pri tom ne žurimo, pa je efikasnost upitna, ali svakako uživamo. Sve mi se to odmotavalo u glavi i poželeo sam da na licu mesta proverim koliko će efiksni biti operateri ako posao budu obavljali zajedno.
Izneo sam im svoju zamisao, a oni su meni lepo objasnili da će tako biti sporiji. Kada smo se još malo objasnili, shvatili smo da je to zato što im delovi za sklapanje dolaze na gomili, nesređeni, pa im je lakše da se svako uhvati svog posla. Isto tako, zaključili smo i da operater na CNC mašini, čija operacija dolazi pre njihove, može da im složi delove po celinama, a da mu to ne oduzme previše vremena. Zaključili smo da ipak vredi probati.
Odvojili smo i složili na paletu sve delove za jedan korpus, pripremili potreban okov i alat na priručni sto (naknadno smo napravili pokretna kolica) da ne bi morali da ga traže. Dogovorili smo se da će jedan operater obavljati bazne aktivnosti (bušenje, zavrtanje
i uklapanje), dok će drugi obavljati pomoćne (dodavanje, pridržavanje, donošenje okova i šrafova) i pripremati sve što je potrebno kako bazni ope- rater ne bi čekao i morao da razmišlja korak unapred.
Operateri su podelili uloge i kada smo svi bili spremni uključio sam kameru, a oni su otpočeli sa sklapanjem. Bilo je interesantno posmatrati ih jer su se neprekidno prilagođavali jedan drugome. Bili su to iskusni operateri
i nisu puno pričali, pa je sve ličilo na neki performans, tokom kojeg su oni neprekidno usklađivali aktivnosti i po- krete. Postalo je veoma zanimljivo.
Još jedno zapažanje bilo je za mene veoma važno: s obzirom da nisu radili rutinski, serijski posao, morali su stalno da razmišljaju jedan o drugom kako bi održali kontinuitet posla. Njihov fokus bio je tu, ovde i sada, baš kao što bi Eckhart Tolle preporučio (njega sam se setio tek kasnije). Na ovaj način oni se nisu fokusirali na vreme, čekajući pauzu ili kraj radnog vremena, već na ono što trenutno rade.
Moj posao je retko dosadan jer stal- no radim sa ljudima, ali sam se za 30 godina nagledao „dosadnih“ poslova i lica koja su mi očima govorila: „E samo mi je još ovaj falio!“ U tim momentima i ja sam bio sam i moj um bi me tada podsećao da moram da radim kako bih zaradio svoju platu, a kada mi je bilo teško gledao bih u sat. Najlepši momenti su kada smo kreativni, kada stvaramo, ali kako biti kreativan radeći „dosadne“ poslove? Radeći zajedno, gde god je to moguće, jedan je od mogućih odgovora, ali cilj mi nije da sam donosim zaključke, već da pokre- nem razmišljanje o tome. Palo mi je
na pamet i da bi na ovaj način novi i neiskusni operateri brže učili. Možda bi i brakovi duže opstajali...
Operateri koje posmatram smeškaju se jer su napravili par grešaka, što im je oduzelo nekoliko sekundi, ali ubrzo završavaju i pitaju me na albanskom koje je vreme. Ja ne razumem najbolje i govorim im da je upravo prošlo „pes minic“ (5 minuta - sećam se iz vojske). Gledaju se i čude kako su tako brzo završili. Ispada da, kada bi im sve došlo lepo složeno (Kanban), kada budu imali radno mesto sređeno po 5S principu i radili na ovaj način, zajedno, posao možda obavljali još efikasnije. Znači, zajednički rad nije bio smetnja, bar u ovom slučaju.
Setio sam se i toga kako su naučnici pre nekoliko godina zapanjeno prime- tili da se određeni atomski eksperi- menti odvijaju svaki put drugačije, ali u zavisnosti od očekivanja. Ne bi mi zasmetalo ni da smo uspeli samo zato što smo svi to želeli. I to je negde vo- dilo. Jedva sam čekao sutrašnji dan da to isto isprobam kod drugog klijenta. Uspelo je, a ni meni nije bilo dosadno.
... I LEPŠE
Kada sam se vratio u Novi Sad, dogovorio sam se sa sinom da mi u subotu pomogne da isečem granje i da počnemo da slažemo betonsku stazu iza kuće. Već sam mu odredio teži posao – da premešta betonske blokove dok ja sečem grane. Pitao me je do kada ćemo raditi, a ja sam mu odgovorio: „Dok se ne smrkne.“ Ne znam koliko je bio srećan zbog toga, ali „ja sam mu ipak otac“, „častiću ga na kraju“, „ostaće mu ova kuća kad umrem“... Ređale su mi se misli jer sam znao da on radije ne bi bio ovde. Počeo sam da sečem, a on da „veselo“ prenosi betonske blokove... I onda mi je bljesnulo - ZAJEDNO! Strčao sam dole i rekao mu da ćemo ipak zajedno praviti beton- sku stazu. Dok je on i dalje donosio blokove, ja sam odmah krenuo sa pravljenjem staze. Ne znam koliko je on bio srećniji, ali sve je dobilo nekakav smisao, imali smo zajedničku priču.
Za sebe znam da mi je bilo mnogo zanimljivije da radim zajedno sa sinom, a ne sutradan sam, kako sam planirao. Sledeće nedelje došli smo da zajedno sečemo grane.
„Vrati igračke na mesto!“ „Pospremi svoju sobu!“ „Ja sam skuvala ručak, a ti usisaj!“ Ove rečenice deluju kao kazne. „Hajde da vratimo igračke na mesto!“ već više liči na nastavak igre. Slušam Hansa Zimmera, druga stvar sa albuma za film „Batman Begins“. Violine lepo zvuče, pa klavir, fagot, ali kada na kraju zasviraju svi zajedno, sa hornama, otvara mi se srce.
